(1930-1986)

Рођен је 1930. у Београду. Након завршене основне школе и неколико разреда гимназије, уписао је Богословију Светог Саве (1952), а потом Богословски факултет СПЦ (1956). Студирао је, након тога, и на Правном факултету, где је 1961. дипломирао. Докторску тезу „Јован Лествичник у византијској и средњовековној српској књижевности“ одбранио је 1965. на Филозофском факултету.

Радио је, прво као суплент у Богословији Светог Саве, потом као правник у предузећима „Југолек“ и „Југоелектро“. Након тога се запослио у Археографском одељењу Народне библиотеке Србије, где је  од 1968. до 1974. биo и  начелник.

Од 1974, своју каријеру наставио је на Филозофском факултету у Београду, као ванредни, а потом редовни професор (1980) за предмет Старословенски језик са ћирилском палеографијом.

Био је ерудита и човек изузетно широких интересовања. Његово научно интересовање обухватало је стару српску књижевност, српско рукописно наслеђе, црквену историју, историју и теорију књижевности, византијску културу, рецепцију византијске књижевности, лексикографију, лексикологију, текстологију, право, патрологију. Бавио се приређивањем, критичким издавањем и превођењем старих споменика.

Његов рад на проучавању српских рукописа поставио је темеље будућим археографским истраживањима. Сматра се највећим познаваоцем српског средњовековља.

Објавио је око две стотине чланака, књига и превода. Међу његовим делима су Историја старе српске књижевности, Књига о Косову и Историја српског народа 1‒10 (у коауторству), Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, I‒II, Инвентар ћирилских рукописа у Југославији (XI‒XVII века).

Преминуо је14. јуна 1986. године у Београду.