(1843-1916)

Епископ Никанор рођен је у Свилеуви у Мачванском округу 15. априла 1843. године, од оца Григорија и мајке Јелене. На крштењу је добио име Никола. Гимназију је завршио у Шапцу, а богословију у Београду 1863. године, после чега се оженио и постао свештеник у родом месту. 1866. године остаје удовац и без деце која су непосредно после смрти његове супруге помрла. Исте године уписује студије на Духовној академији у Кијеву, коју завршава као „превасходно први“ 1875. године.

По повратку у Србију одлази у манастир Буково, где прима монашки постриг и звање синђела од неготинског епископа Евгенија Симоновића, који га поставља за професора београдске богословије. У време Српско- турског рата, када су се ослобађали јужни крајеви Србије 1876- 1877. године, синђел Никанор одиграо је важну улогу као војни свештеник и преводиоц руском генералу Черњајеву, који је у лето 1876. године дошао са неколико хиљада добровољаца да помогне српској војсци у борби против Турака. Године 1881. синђел Никанор положио је професорски испит и произведен је у чин протосинђела. Непосредно након ових догађаја почео је поменути спор Напредњачке владе краља Милана Обреновића са београдском митрополијом и митрополитом Михаилом.

Након одласка митрополита Михаила у емиграцију 1883. године, са својих епископских столица бивају смењени сви противници напредњачке владе. Новонастале црквено- политичке околности омогућиле су протосинђелу Никанору као великом присталици политике краља Милана Обреновића, напредак у каријери. Одмах по смени митрополита Михаила изабран је за ректора богословије у Београду, у којој ће га 4. маја 1886. године дочекати избор за епископа новоосноване епископије жичке. О његовој делатности у жичкој епархији се на овом месту нећемо бавити. Након абдикације краља Милана 22. фебруара 1899. године, митрополит Михаило се тријумфално вратио из емиграције. Поново је преузео трон београдске митрополије, која је у свом саставу имала још само нишку и жичку епархију. Већ 28. маја исте године, епископ Никанор подноси оставку на своју епископску дужност и напушта Србију. Живео је на Цетињу, у Загребу и Дубровнику, где пише своје познато дело „Дубровник у прошлости и садашњости.“ Након Дубровника одлази у Немачку, где је у Јени, Гетингену и Хајделбергу студирао педагогију и историју, а касније у Бону теологију и философију. У Србију се вратио половином 1897. године.

Након смрти митрополита Михаила 5. фебруара 1898. године, сазван је црквено- народни сабор на који је био позван и владика Никанор. Сабор је требало да изабере новог београдског митрополита и помири канонске епископе са оним епископима који су припадали напредњачкој јерархији. За новог митрополита изабран је епископ нишки Инокентије Павловић. Краљевским указом од 17. априла исте године, катедру упражњене епархије нишке заузеће владика Никанор.

По доласку у Ниш, владика Никанор покренуо је часопис Глас, службени лист нишке епископије. Овај службени црквено- књижевни лист нишке епархије за хришћанску поуку, црквену књижевност и гајење патриотизма, био је једини српски епархијски часопис. Већ наредне 1899. године изашао је први број Црквеног календара са шематизмом. Израђен је и штампан у оквиру шире акције владике Никанора у циљу стручног усавршавања свештеника и унапређења вере. У међувремену, владика Никанор је у два мандата био у народни посланик у Скупштини Краљевине Србије.

Као великом љубитељу династије, краљ Александар Обреновић желео је да му подигне епископску резиденцију 1899. године, а пројекат за епархијски двор поверен је познатом српском архитекти Јовану Илкићу. Трошкови за изградњу двора процењени су на 1 000 000 динара. Иако су средства била издвојена и пројекат био завршен, до изградње ове монументалне грађевине никада није дошло. Под његовим надзором, а покровитељством руске грофице Марије Рајевске, подигнута је, живописана и освећена 2. септембра 1903. године Црква Пресвете Тројице и Горњем Адровцу, на месту смрти руског пуковника Николаја Рајевског (1839.- 1876.).

Смена династија Мајским превратом 1903. године, била је неповољна по, доста политички активног нишког епископа. Жестоко је осуђивао нову династију због крвопролића и убиства последњих Обреновића. Међутим, како је истину говорећи и мноштво народа Јужне Србије било огорчено због оваквог трагичног краја својих ослободиоца, нове власти нису смеле да врше притисак на нишког владику. Ипак, према документима којима располажемо видимо да је владика Никанор био веома строг према оним свештеницима који су били присталице нове власти.

Епископ Никанор управљао је нишком епархијом све до 1911. године, упокојио се у  Београду 16/29. октобра 1916. године.