(1920 – 1930)

Рођен је 1846. године у Брежану крај Пожаревца.   Завршио је Богословију у Београду 1868. Потом је једно време радио као учитељ у Брзану. Рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1870. Као свештеник службовао је у цркви у Лапову. Остао је удовац свештеник 1873. године. Професор београдске Богословије постао је 1882. године. Са тог положаја изабран је за епископа нишког 8. новембра 1884. На том положају остаје до 1889, тада по повратку митрополита српског Михаила у Србију, повлачи се са положаја и одлази у Француску. У Француској је наставио студије књижевности и филозофије.

После смрти митрополита Михаила, поново се враћа у Србију и постаје епископ шабачки, на овом положају био је у периоду 1898—1905. После смрти митрополита српског Инокентија (1905) изабран је за новог митрополита српског. За време Првог светског рата прошао је страдања са српским народом и војском, и преко Албаније стигао на Крф.

После завршетка Првог светског рата и стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, све српске епархије су се нашле у овој држави. Стекли су се сви услови да некадашња Пећка патријаршија, укинута 1766. године буде обновљена. Нова државна власт на челу са краљем Петром I дала је сагласност. Српска црква се обратила Цариградској патријаршији како би је упознала са новим околностима у којима се нашла, а са жељом да се патријаршија обнови. Одржан је потом Архијерејски сабор у Сремским Карловцима 30. августа/12. септембра 1920, на коме је донета одлука да се Српска црква уздигне на степен патријаршије. Први српски патријарх обновљене Патријаршије био је митрополит Србије Димитрије.

Основао је епархију у Чехословачкој и хиротонисао Горазда Чешког, као епископа чешко-моравског 25. септембра 1921. Епископа Горазда стрељали су Немци 4. септембра 1942. године у прашком предграђу Кобилиси, а потом га спалили у крематоријуму. Осим Чешко-моравске за време његове владавине основане су и Америчко-канадска и Бихаћка епархија и обновљена стара Браничевска епархија.