(1845-1915)

Никодим Милаш пре монаштва Никола, рођен је 4. априла 1845. године у Шибенику од оца Трифуна и мајке Марије, по рођењу Италијанке, која је пре удаје примила православну веру. Милаши су се доселили у Далмацију из Дувна.

Никола је завршио основну школу 1856. године код францисканаца, а приватну нижу гимназију код доминиканаца, слушајући за то време веронауку у Бовановој српској школи. Будући да нижа гимназија није имала право јавности, Никола је морао поново полагати четврти разред код језуита у Дубровнику. Захваљујући урођеној му интелигенцији и бриљантним одговорима не само да му је признат четврти, већ му је признат и пети разред и одмах је преведен у шести. Као стипендиста Зелићеве фондације Никола је наставио школовање у задарској гимназији. Иако није имао намеру да се посвети свештеничком позиву, захваљујући православном богослужењу, тој жили куцавици православне цркве, Никола се уписује у гимназију у Задру, а своје богословско образовање завршава 1863/4. школске године у Сремским Карловцима са одличним успехом. Као свршени богослов опет покушава да се посвети другом позиву, одлази у Беч и уписује се на Филозофски факултет. Међутим, убрзо напушта студије филозофије, одлази 1867. у Русију и уписује се у Кијевску духовну академију. Никола Милаш Духовну академију завршио је у двадесет шестој години живота и тиме заокружио своје школовање. Из Кијева се вратио као магистар теологије израдивши магистарски рад о номоканону патријарха Фотија.

По повратку из Русије Милаш се надао да ће бити постављен за професора преуређене Богословије у Задру и зато је време до постављења користио за припремање предавања из предмета које би имао предавати. За суплента је постављен 17. новембра 1871. а 30. јуна 1872. године именован је за сталног професора, с тим што га је епископ Стефан (Кнежевић) поставио и за ректора семеништа.

Када је Аустро-угарска 1873. године издвојила Далматинску епархију из састава Карловачке митрополије и припојила је вештачкој творевини Буковинско-далматинске митрополије чије седиште није било ни у Буковини ни у Далмацији већ у Бечу, а епископи новостворене митрополије су се споразумевали помоћу преводиоца, јавило се у народу велико узнемирење. Тим поводом појављује се Милашева књижица Историјско канонични поглед на установљење нове српско-румунске митрополије. Ову књигу су врло добро примили Срби из свих крајева, између осталог и због смелости аутора.

Никола Милаш је и сам увиђао да није умесно да стоји на челу семеништа као световњак и одлучује се за монашки чин. Замонашен је на Бадњи дан 1873. године у Задру, добивши име Никодим, а на Божић је рукоположен у чин јерођакона. Убрзо је одликован црвеним појасом и протођаконским чином, на Божић 1875. године прима презвитерски чин а 1880. бива произведен у чин архимандрита.

Млади професор се сада посвећује уређењу семеништа по угледу на завод у Черновцима, и научном раду "допуњујући оне основе знања на црквеном праву" које је добио у Кијевској духовној академији.

Године 1875, одржана је теолошка конференција у Бону у циљу сједињења хришћана. "Задатак конференције је био да се пронађе начин како би се сјединили са православном црквом старокатолици и англиканци, а евентуално и протестанти разних конфесија." Након конференције Милаш је добио утисак "да од свега овог покушаја сједињења старокатолика и англиканаца неће бити ништа, или бар врло касно".

Будући да је од министра просвете у Србији Милана Кујунxића добио позив да дође у Београд и реорганизује Богословију, Милашу је овај позив добро дошао да се уклони из средине која је према њему постајала непријатељски расположена. У Београд је дошао крајем месеца новембра 1886. и примио дужност ректора Богословије, а убрзо је постао и члан Главног просветног савета.

Долазак Никодима Милаша у Београд пада у време међусобних партијских борби у Србији којих није био поштеђен ни Милаш, иако је тек дошао у Београд. Либерали су ширили вести да је Милаш "дошао у Србију по упутству Аустро-угарске и римске пропаганде да поунијати Србију." У тој ситуацији нису га својски прихватали ни сви наставници Богословије. То се сазнало нарочито пошто је саслушана његова светосавска беседа 13. јануара 1887, у којој је он говорио "о потреби класичног образовања за кандидате богословије, у ствари како је желео да реорганизује богословију." Милаш је, дакле, био присиљен да напусти Београд и у јулу 1887. године вратио се на своју дужност у Задар.

По повратку у Задар Милаш се посвећује научном раду и објављује књиге Пропаганда и Црквено право. Може се са сигурношћу рећи да је књига Црквено право његово животно дело. Оно је преведено на више језика и данас се користи у свим православним црквама. Иако постоји мишљење да је ово дело превазиђено, са тиме се не бисмо могли сложити, јер га је написао највећи канониста нашега века који се користио изворима из "прве руке", а они никада не застаревају. Милаш поново добија позив да дође у Београд, сада за професора канонског права на Великој школи, на којем се одмах захвалио, а епископ темишварски Георгије (Бранковић), потоњи патријарх српски, нуди му положај ректора Карловачке богословије. Милаш је сматрао да о томе може да одлучи тек када се у Сремским Карловцима попуни патријаршијски престо, који је смрћу патријарха Германа био упражњен. Све те могућности су у међувремену престале бити актуелне, јер је Милаш 10. јула 1890. именован за далматинског епископа, а хиротонисан 16. септембра 1890. Епископ Никодим је добро знао да је положај далматинског епископа врло тежак, зато и каже: "Није лак псао владици у Далмацији и са такозваном православном интелигенцијом. Ови и овакви људи принудили су далматинске епископе Рајачића, Живковића и Мутибарића да бјеже из Далмације у друге епархије. ... Али најтеже је далматинском епископу са Владом, ако хоће да буде прави православни епископ и чувар вјере и цркве своје. У Аустрији од 1868. влада закон да православље ужива једнака права као и све остале признате државне конфесије. Али у самој ствари та је црква у Аустрији само толерирана."

Никодим Милаш се сав посветио својој епархији за коју је, како сам каже, "одговоран и пред Богом и пред људима. Ревносно ју је обилазио, свештенству и пастви слао посланице, устројио епархијску скупштину и покренуо акцију за подизање српског православног храма у Сплиту, који ни до данас није подигнут због сметњи које су долазиле, за последњих сто година, са исте стране. "А главна је сметња", каже Милаш, "било далматинско Намјесништво. Оно је у овоме стајало под упливом римокатоличког епископа и свештенства спљетског, који су употребљавали сва могућа, већином тајна средства, да православни у Сплиту не добију никада своју цркву. И заиста никада је нису ни добили!

Будући да римокатоличка црква никада није мировала, већ је настојавала да Србе поунијати, Милаш је био изазван папском енцикликом 1894. године, којом су православни позвани да се сједине са римском црквом. Ако се томе још дода посета крижевачког унијатског бискупа Јулија Дрохобецког (1891-1920) Далмацији, Милаш се "решио за акцију". Дрохобецки се уверио да нико не мрзи толико унијате као православни Далматинци", а Милаш је својом ускршњом посланицом свештенству и народу 1896. скренуо пажњу на значај православне вере и на опасност која им прети од римокатолика и унијата. Ови најновији догађаји су га побудили да се пуне четири године посвети проучаању "судбе православне вјере и цркве у Далмацији од најстаријих времена... Резултатом овога била је моја мила и најмилија књига Православна Далмација." Заиста је ово "најбољи пример како је Милаш био оспособљен и смео да увек одговори писањем на изазове, што му је доносило невоље од непријатеља, а славу од пријатеља и непристрасних научника".

После смрти митрополита Србије, Инокентија, 1905, Никодиму Милашу је понуђен положај митрополита Србије. Међутим, он је одбио ову "часну понуду".

Епископ Никодим Милаш је умро на Велики петак, 2. априла 1915. године у Дубровнику и сахрањен у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су 4. октобра 1930. године у Шибеник и следећег дана сахрањени у посебној капели крај Успенског храма.