(1800-1864)

Рођен је 18. фебруара/2. марта 1800. године у Илоку, у Срему. Основну школу, гимназију, филозофију и богословију је завршио у Сремским Карловцима, где је после тога радио и као професор. У Србију је прешао 1831. године, да ради као млађи секретар у кнежевој канцеларији, поред Димитрија Давидовића, који је био главни секретар.

После смрти првог Милентија Павловића 1833. године, пошто је остало упражњено место за београдског митрополита, на молбу кнеза Милоша да му препоручи неког школованог Србина монашког чина, карловачки митрополит Стефан Стратимировић је препоручио Павла Јовановића, као човека поуздане богословске спреме. Павле се радо прихватио дужности. Најпре је отишао у Чачак, код владике Нићифора, који га је замонашио, променио му име у Петар и у врло кратком року, произвео у архимандрита. Патријарх Георгије га је онда у Цариграду, већ за Светог Николу произвео у архиепископа београдског и митрополита српског.

За време свог мандата, у Београду је 1836. основао и управљао Богословском школом. Први предавачи у школи су били карловачки богослови, а затим су примљена и два руска. Пошто ни једни, ни други нису задовољили митрополита, али и због сталног недостатка учитељског кадра, он је изабрао своје најбоље богословце (семинаристе) и послао их на свршавање наука у Русију. Међу првима су били послати Милоје Јовановић (Митрополит Михаило Јовановић) и Сава Сретеновић.

Његовом заслугом је Београд добио Саборну цркву, поправљена је материјална ситуација свештеничке класе и заведен црквени ред. Помагао је Богословску књижевност и борио се за превођење на чист српски језик.

Почасни члан Друштва српске словесности био је од 11/23. јуна 1842.

На месту митрополита је остао све до 1859, када је дао оставку на ту дужност и вратио се у Сремске Карловце, где се после смрти Сергија Каћанског примио дужности епископа горњокарловачког. Учествовао је на сабору у Загребу 1861.

После дуже болести умро је 22. септембра/4. октобра 1864. године и сахрањен у манастиру Крушедол.