У овој геннерацији заједно су завршили Свети Владика Николај (Велимировић) и Митрополит скопски Јосиф  Цвијовић.

Владика Николај (Велимировић) рођен је на Туциндан 23. децембра, по старом, или 5. јануара 1881. године, по новом календару. Родно место Владике Николаја је малено планинско село Лелић, смештено на северним падинама планине Повлена, недалеко од Ваљева. Родитељи његови, Драгомир и Катарина, имали су деветоро деце. Никола (Владикино световно име) био је прво дете у родитеља. Осталих осморо је поумирало од разних болести, а један од њих - Душан (отац блаженопочившег Владике Јована), погинуо је у рату 1914. године.

Никола је крштен у манастиру Ћелијама, који је тада био парохијска црква села Лелић. Знаменита породица Велимировића потиче од Антонија-Анте Јовановића, који се у ваљевски крај доселио из Сребренице у Босни. И данас тај засеок у Лелићу зову “Бошњаци”. Антоније је био начелник среза подгорског и један од виђенијих људи у тадашњој Србији. Сахрањен је испред северних врата манастира Ћелија. Гроб му је до данас добро очуван са каменом плочом и крстом од црвеног мермера. Јоаким Вујић, у своме “Путешествију по Сербији”, записао је сусрет са начелником среза подгорског Антонијем Јовановићем у Лелићу. По Антонијевом сину Велимиру настало је презиме Велимировић.

Своје образовање мали Никола отпочео је у манастиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени макар толико "да зна читати позиве од власти и на њих одговарати", па да га онда задржи на селу као хранитеља и "школованог" човека. Но Божије Провиђење је имало други и, несумњиво, бољи план о малом Николи. То као да је и Никола пројављивао, показујући још од првих дана своју изузетну даровитост н ревност у учењу. Остало је предање да је Никола за време школског одмора, док су се друга деца играла и предавала несташлуцима, повлачио се у скривени кутак манастирске звонаре и тамо "одмор" проводио у приљежном читању и молитви.

Његову изузетну ревност и даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао убедљиво најбољи ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.

По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био "ситан" и није имао довољан обим груди. Свакако да је и то било дело Промисла Божјег, који је Николу упућивао другим путем – да буде војник Небескога Цара, а не земаљскога. Јер одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где буде и примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.

Као ученик Богословије био је ненадмашан кроз све своје школовање. Његово истицање у наукама било је резултат како од Бога дане му природне интелигенције, тако и његовог истрајног и систематског труда и рада. Знао је колики је грех закопати Божији таленат у земљу, те се неуморно трудио да дати му таленат умножи што је могуће више. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од опште-образовног и светског културног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим оригиналним мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао. Својим говорничким даром млади Никола задивио је и своје колеге ученике и своје професоре у београдској Богословији. Нарочито својим говором на матурском опроштајном ручку у манастиру Раковици 1902. године.

За време школовања у Београду Никола је тешко живео и, због становања у мемљивом стану и слабе исхране, добио је шкрофуле, од којих је годинама патио. По свршетку богословије, учитељевао је краће време у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење нашег српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Већ у богословији помагао је познатом проти Алекси Илићу у уређивању листа "Хришћански весник", у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.

После тога, Никола буде изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Он изабере тада рађе студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију. Свуда је жедно сабирао знање и тако стекао најшире и најбоље образовање свога времена. Духом својим он се надносио и над тајанственом мудрошћу далеког Истока, урањао у свештене и философске књиге древне Индије. Све сабрано знање из многих извора сажео је и прерадио у себи, у својој дубокој и мисаоној души и онда, са својственом му оригиналношћу, износио на јавност и предавао другима. Отуда, и најмањи његов спис, свака његова усмена и писана реч, открива необично ретку ерудицију и мисаоност. Такву богату ризницу знања и мудрости могао је да сабере и оригинално изрази само један заиста генијални ум и памћење.

Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, крунисао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом "Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве". Може се рећи да је и сав његов потоњи живот пролазио у знаку Крста и Васкрсења Христовог. Следећу 1909. г. Никола је провео у Оксфорду, где је припремио докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио ("философија Берклија").

Вративши се из Европе Николај се, у јесен 1909, тешко разболи од дизентерије. У болници је лежао око 6 недеља, али је тада говорио: "Ако је моја служба Господу потребна, Он ће ме спасти". Тада је себи дао реч да, ако оздрави, замонашиће се и тако служити Богу и своме народу у Цркви. Као већ познати доктор теологије и философије, он се заиста ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. 12 1909), стављајући све-целог себе, сво своје знање и способности у службу Богу и своме Српском народу.

По повратку са студија требао је, по тадашњем закону, нострифицирати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред н велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Комисија пред којом је полагао, по речима једног њеног члана, "слушајући његово излагање о Христу, остала је запањена, и нико га ни једне речи више није упитао". Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело – студију "Религија Његошева".

Као суплент Богословије Светог Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао сав стати и остати у оквирима Богословије. Зидови учионице били су тесни за њега. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Млади и учени јеромонах почиње са сјајним беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету н другим местима. Говорио је углавном на теме из живота, али на начин невиђен до тада и зато потресајући за интелигенцију ондашње Србије. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге философско-теолошке теме.

Својим снажним религиозно-црквеним и националним иступима у јавном животу ондашње демократске и слободарске Србије, Николај је изазвао дивљење и поштовање код многих, али није већ тада био ни без непријатеља и завидника. Не само цела Србија и Београд, него и остали југословенски крајеви говорили су тада о младом јеромонаху и ученом беседнику Николају. Тако је године 1912. позван у Сарајево на прославу листа "Просвета", где је одушевио босанско-херцеговачку омладину и упознао се са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су "својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни", што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана. Како тврди Дедијер (у делу "Сарајевски атентат"), на Николајевим "Беседама под Гором" младобосанци су се заклињали као над Јеванђељем.

Народни рад Николајев наставља се још више кад ускоро малена Србија ступи на голготски пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа. У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај живо и активно учествује. Он не само да будним оком и душом прати развој догађаја, на бојишту и у позадини, држи одговарајуће беседе и крепи и теши народ у надчовечанским борбама и ратним страдањима, него и сам лично у свему томе учествује као добровољац и помоћник пострадалима у рату, у болестима и сиромаштини (своју је плату уступио држави све док рат траје). Његови тадашњи говори (Беседе "Изнад греха и смрти") могу се поредити са Перикловим говорима у древној Хелади, говореним у славу палих за отаџбину.

Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао не мало критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из "Хришћанског весника" због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота. Пророчки дух овог апостола и пастира надилазио је високо своје противнике и завидљивце, без којих, истина, није био до краја живота, па ни данас. Међутим, Николај је увек радо и лако праштао.

Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној ствари српској и југословенској. Са својственом му мудрошћу и речитошћу, користећи и своје знање језика и популарност, Николај је западни^ савезницима приказао Голготу Србије, говорећи и о манама Српског народа, које је аустроугарска пропаганда преувеличавала, али и о врлинама српске душе, које су непријатељи прикривали. Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915. г. он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је "отац Николај био трећа армија" за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава. и од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.

По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа Жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету Гору, у Енглеску и Америку, где је свуда имао веома плодну делатност, о чему постоје и безбројни документи и сведоци. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.

Но нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи где ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског Сабора и народа. Тек као епископ Охридски и Жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући при том ни свој богословско-књижевни рад. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).

Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид, колевка словенске писмености и културе на Балкану – "овај свештени град, са својом великом плодотворном прошлошћу и доста скученом садашњошћу", како је сам Владика говорио. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија са својим светињама и светим подвижницима. Сада је тај утицај наставио и употпунио побожни Охрид и суседна му Света Гора, коју је Деда-Владика сваког лета редовно посећивао. Света Гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега последњи и трајни православни утицај. Може се с правом рећи да се управо овде и сада у Николају десила дубока и коренита унутрашња промена, која се од тада изражавала и видљиво и била је непосредно запажена од простих и побожних људи. Овај се духовни прелом огледао и споља у свему: у Николајевом говору, понашању, чак и одевању. Ранији млади јеромонах др Николај Велимировић настојао је да око себе све импресионира, привуче и очара. Обучен у блиставу мантију, неговане косе и понашања, речит и раскошан у говорништву, то је био Николај из "преохридског" периода. Таквога га видимо у "Речима о Свечовеку", једној од ретко умних и дубоких књига новијег Српства, али махом само мисаоној и философској, но још увек не довољно духовној и православној, каква су његова дела од Охрида и Жиче па надаље (Омилије, Охридски пролог, Мисионарска писма). Такав је и сав његов даљи пастирски п духовни рад са православним народом, богомољцима и монаштвом.

У овом другом периоду свога живота, Николај отура од себе и свог народа разне облике туђинштине и површног западњаштва. Њега у целини обузимају и прожимају топле струје Православља, одушевљава га и плени прекрсни и спасоносни лик Христов и црквено-народна делатност Светога Саве. Светска слава му постаје ништавна, Људске похвале отужне, претерано негован књижевни израз личи му на празнословље, а светско мудровање на духовно убоштво н просјаштво. Ово не значи да се Владика "упростачио", него да се продуховио и поједноставио. За њега Христове речи: "Ја сам Пут, Истина и Живот" постају све и сва. Он се од свега окреће себи и своме богожедном народу. У њему се збива истински унутрашњи препорођај, ново рођење и зачетак светог житија. Христос је онај који њега и душе око њега изнова препорађа. Од Николаја генија започиње Николај светитељ. И управо је то било оно што је људе њему привлачило и око њега окупљало и држало. На жалост, ни тада Николај није био без честих непријатеља, клеветника и подметача. Но он је и тада, као и касније, све то превазилазио својим отвореним и јасним живљењем и делањем пред лицем Божијем и лицем свога народа.

Можда би, без овог охридског и жичког прелома Николај остао само велики и усамљени геније у нашем народу, као бор у планини, без премца и такмаца. Ни никада не би постао народни "Деда Владика", "Свети Дека" – Нови Српски Златоуст. Златоуст не само по речи и беседништву, него и по делању н пастирствовању, по апостолском и мартирском сведочењу Христа ради. Николај је, као некада Свети Сава, полако постајао светла и свега савест читавог Српског народа, п за своје и за будућа покољења. Јер, Српски верујући народ је несумњиво примио и усвојио Владику Николаја као свога духовног вођу, као Божјег пророка и светитеља, и нико га из верујуће народне душе и срца неће истиснути ни избрисати. А што се тиче извесних старијих и новијих напада на њега, сам Владика је једном показао како на то треба гледати, Наиме, после напада и тешких увреда нанетих му од стране једног епископа, Николаја је у Жичи посетио један новинар "Политике" и замолио га да нешто каже тим поводом. "Епископ Николај ме је дуго гледао, не говорећи ништа. Тај поглед и го ћутање били су ми јаснији одговор него било која реченица". ("Политика" бр. 11344; 29. 12 1939).

Из овог периода потичу многа капитална дела Владике Николаја, о којима ћемо проговорити касније. Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна пастирска, добротворна и општенародна дела Владике Охридског и Жичког, као што су: његов рад са побожним нашим народом и посебно са богомољцима, његово обнављање многих порушених, запуштених или полупразних манастира у Охридско-Битољској и Жичкој епархији, његово обнављање и подизање гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина. Нарочито треба истаћи његов рад са сиромашном децом и ђацима. Остало је и до данас познато њиме основано и до рата подржавано склониште и хранилиште за сиромашну и сироту децу, без разлике нација и вера, у Битољу – познати Декин "Богдај", који је успешно водила социјална радница Нада Аџић, потоња игуманија у манастиру Враћевшници мати Ана. (Позната је Владичина дечја песма из "Богдаја": "Ми смо мали Битољчани /малишани сиротани/ кућа нам је баш на крају /у Богдају ка' у Рају/, у Богдају"). Николај је слична дечја хранилишта отворио и у Краљеву, Чачку, Горњем Милановцу и Крагујевцу, у којима је било смештено пред рат око 600 сироте деце.

Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану свеправославну и међуцрквену делатност. Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету. Такође је настојао да одржава добре односе са православном браћом Бугарима и Грцима, као и добре међухришћанске и међуверске односе у предратној Југославији. На жалост, због антиправославне и антисрпске политике Стојадиновићеве владе у старој Југославији, Николај је морао бити умешан и у познату "Конкордатску борбу", наметнуту Српском верујућем народу и Цркви од владе и полиције Стојадиновић и Корошеца. Победа у тој борби и рушење Конкордата углавном је било дело Владике Николаја а то је имало широког одјека у масама нашег верујућег народа. Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.

Николај је од Немаца ухапшен већ на Петровдан 1941. године и одмах конфиниран у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у строжији затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. У условима заточеништва Владика Николај је страдао више душом него ли телом, проводећи дане и ноћи у сузним и вапајним молитвама Богу за спас свога народа и читавог рода људског. (Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев "Молбени канон и Молитва" Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате "Три молитве у сенци немачких бајонета", забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу).

14. септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау, где су они остали до пред сам крај рата. У Дахау су доживели све страхоте овога пакла на земљи, а о њиховом тамошњем страдању и патњама, о трајном нарушењу њиховог здравља сведоче и многи очевици, а и они сами у својим потоњим казивањима, усменим и писменим. Обојица су коначно ослобођени тек 8. маја 1945. године од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Неко време после тога потуцали су се по западним земљама, а затим се Патријарх вратио у земљу, на кормило Српске Цркве, док је Николај кренуо тешком и трновитом стазом емиграције, потуцајући се од немила до недрага по белом свету. У срцу и души носио је топлу љубав према своме народу и отаџбини, распињан дубоком носталгијом и жељом да у својој земљи буде сахрањен.

Скоро скрхан душевним и телесним болом, Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао и врло се често жалио на болове у ногама и по леђима, што су биле последице логорских патњи и мучења (о чему нам је лично сведочио и један руски јеромонах, који је прислуживао оболелог Владику).

Ипак, и у Америци је Николај снашао снаге за свој мисионарски и црквени рад, па је и путовао по пространствима Америке и Канаде, храбрећи малаксале, мирећи завађене и поучавајући јеванђелској вери и животу многе богоискатељне душе. И православни и други хришћани у Америци веома су високо оценили његов мисионарски рад, тако да је с правом увршћен у апостоле и мисионаре Новог Континента. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела "Касијана", "Земља Недођија", "Жетве Господње", "Диван" и његово последње, недовршено дело "Једини Човекољубац". Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у Старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.

Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертвилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18/5. марта 1956. године. Био је устао са постеље и спремао се молитвом за служење Свете Литургије и тако на молитви је и преминуо, прешавши из земаљске у Небеску Цркву да тамо Богу служи вечну Небеску Литургију. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертвил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.

Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) рођен је на Светог Мојсија Мурина (28. августа по старом календару) 1878. године у селу Дрежнику на Златибору као најстарије дете његових родитеља Крсте и Љубисавке.

Животни пут митрополита скопског Јосифа је био узбудљив, драматичан и мученички. Прва слова је научио у кући свога рођака Митра Ивановића у селу Роге код Ужица. Основну школу је завршио у Пожеги, реалну гимназију у Ужицу и Богословију у Београду. Године 1902. оженио се са кћерком свештеника Симе Ђурића из Сече Реке, али му је супруга 1906. године умрла. Ђаконски чин је примио 15. септембра 1903. године у Чачку, а свештенички чин и парохију у селу Прањани испод Равне Горе 1. октобра 1903. године.

Пре него што се замонашио и постао митрополит, Јосиф је 1908. године отишао у Русију где је студирао и 1912. године завршио Духовну академију у Кијеву. Дипломски рад на тему „Улога србског свештенства у ослобођењу србског народа од Турака" је одбранио са одличним успехом. У Србију се вратио после завршетка Духовне академије. Свети Архијерејски Синод СПЦ га је поставио за професора Богословије Светога Саве у Београду. У Богословији је предавао Свето Писмо Новог Завета, патрологију и пастирско богословље. Једно време је био управник Монашке школе и уредник „Гласника СПЦ".

Монашки чин је примио 15. септембра 1913. године као удов свештеник. Учествовао је у Првом балканском рату као комита у српским одредима.

Године 1920. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је изабрао за епископа охридско-битољског. Године 1931. по благослову црквених власти одлази у Поткарпатску Русију, где је организовао црквени живот. У тој мисији га је пратио и Преподобни отац Јустин Ћелијски. После повратка у Србију изабран је за митрополита скопског. Управу над Скопском митрополијом је примио 1. јануара 1932. године и на тој дужности је остао све до 1941. године када су га Бугари протерали после окупације Македоније. Према неким подацима, Бугари су хтели да га убију, али се спасао бекством. Протојереј Никодим Петковић га је пребацио до Скопске Црне Горе, а одатле су га поверљиви Арнаути пребацили до Врања. Митрополит Јосиф није могао да се задржи ни у Врању. Из Врања је протеран за Београд, где су тих мученичких дана стизале страшне вести о великом страдању нашега народа, епископа и свештеника у злогласној НДХ.

Митрополит Јосиф вероватно није ни слутио на којој ће се дужности наћи у Београду. Као најстарији митрополит морао је да се прими дужности заменика утамниченог патријарха србског Гаврила Дожића. На тој дужности је остао у најтежим данима србске историје - од половине 1941. до новембра 1946. године када се блаженопочивши патријарх Гаврило вратио у земљу.

Митрополит Јосиф је часно, одговорно и непоколебљиво обављао дужност заменика србског патријарха придржавајући се Светих Канона и Устава Србске Цркве. Помагао је народу, избеглицама и сирочићима, а свој народ, поробљен и ојађен, очински је бодрио и храбрио да издржи и претрпи зло у коме се, по Божјем допуштењу, нашао. Нису га заплашили ни немачки логори, ни усташки масакри, ни страдање епископата и свештенства СПЦ, ни спаљивање србских села и цркава. Народно памћење је великим словима у себе уклесало митрополитове речи које је он изговорио после Свете Литургије у Саборној цркви у Београду 1941. године. Тада је рекао: „Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века!"

Време под немачком окупацијом је било тешко и сурово, али је још теже и страшније време било од ослобођења Београда 1944. до новембра 1946. године, када се патријарх Гаврило вратио у земљу. Србски народ је тих дана био окупиран од стране безбожних комуниста који су завели страшну и крваву диктатуру. Митрополит Јосиф је остао усправан и непоколебљив. Врло често је јавно исповедао свој став према безбожним комунистима и Јосипу Брозу.

Комунисти су му претили смрћу и спаљивањем Патријаршије. Скојевци су више пута организовали демонстрације против митрополита Јосифа. Врло често су долазили испред Патријаршије, викали и носили транспаренте на којима је писало „доле Јосиф". Митрополит је бранио србски народ и Србску Цркву кроз две најтеже године комунистичке револуције. Није желео да успостави никакву сарадњу са комунистима.

Комунисти су, видевши чврст и јасан став митрополита Јосифа према њима, вршили тзв. дипломатски притисак на њега. Митрополита Јосифа су крајем 1944. и почетком 1945. године више пута посећивали Влада Зечевић, Брозов министар унутрашњих послова и свештеник који је као Јуда издао Христа и Цркву Његову, и његов истомишљеник свештеник Милан Смиљанић, министар пољопривреде и потпредседник Президијума. Митрополиту су пренели Брозову поруку у којој је диктатор изразио „жаљење због тога што још није имао част да упозна представника Србске Цркве и да изражава искрену жељу да до тога што пре дође".

Комунистички свештеник Милан Смиљанић, издајник Србске Цркве и човек који је комунистима учинио велику услугу у разарању Србске Цркве и који је у том смислу за комунисте заслужнији од Крцуна, Ранковића, Темпа и Ђиласа заједно (иначе, остао је познат као оснивач и доживотни председник комунистичког Удружења свештеника и творац чувене крилатице „Крст носим звездом се поносим, Тита волим, а Богу се молим"), посетио је митрополита и тражио је да се оснује Удружење свештеника. Митрополит Јосиф му је тада одговорио: „Са Вама нећу да разговарам. Ви имате да положите рачун Цркви. Кога сте питали када сте оставили своју парохију и отишли у партизане?"

Митрополит Јосиф је 1946. године у патријаршијској капели одржао беседу у којој је, између осталог, рекао: „Овакву срамоту и покор србски народ није доживео ни од Турака. Нека знају сви, да су многи поломили зубе када су насртали на Цркву, па ће и комунистичка неман поломити. Трпи Србине и не бој се!"

Митрополитова храброст није имала граница. Тако, на пример, када је злогласни Влада Зечевић 1944. године тражио од митрополита да Патријаршија изда распис да се име Краља Петра Другог Карађорђевића не помиње не Светим Литургијама, митрополит му је одговорио да ће се Краљево име помињати све док се не реши питање облика државног уређења.

После повратка патријарха Гаврила Дожића митрополит Јосиф је покушао да се врати у своју митрополију. Комунистичке власти то нису дозволиле. Митрополит је од комуниста претрпео велика понижења и увреде. Комунисти су га 1948. године ставили у кућни притвор, где је остао до 1950. године. Тада су му припремали и један монтирани процес, али до њега, на сву срећу, није дошло. Затваран је у манастирима Љубостињи и Жичи. Када је једном приликом покушао да се врати у Скопље, комунистичка омладина га је сачекала, каменовала и гађала поквареним јајима.

С обзиром да није могао да се врати у Скопску митрополију Свети Архијерејски Сабор га је именовао за администратора Црногорско-приморске митрополије и Жичке епархије.

Митрополит скопски Јосиф, велико име Српске Цркве, мученик за веру и исповедник Светог Православља, је тешко оболео крајем 1952. године. Умро је 3. јула 1957. године у манастиру Ваведење.