од римског папе као од световног владара „велике римске државе“. Временом је Стефан почео да се
удаљава од римске курије. Пошто је српска држава призната за краљевину, први српски краљ је са Савом
разговарао о оснивању самосталне Српске цркве.  Овим поводом Сава је отпутовао цариградском
патријарху и византијском цару којима је седиште у то време било у Никеји, због пада Цариграда од стране
Латина 1204. године. Цариградски патријарх у свом саборном саставу са својим синодом и византијски цар
имали су право подизања појединих цркава на виши сттепен и достојанство. Сава је то знао, те је с тим
разлогом са још неколико својих ученика отишао половином 1219. године у Никеју, да за самосталну и
независну српску државу тражи самосталну и независну Цркву. Стефан Првовенчани упознао је свога 
пашенога Теодора I Ласкара са својим и Савиним планом о добијању самосталности Српске цркве, тако да
је цар већ раније био упознат о разлогу  Савине посете Никеји. Цар Теодор  је желео да придобије што више
савезника за борбу против Латинског царства, те се због тога надао да ће давањем самосталности Српској
цркви стећи у Србији новог савезника, јер му је било познато да се Србија већ раније успешно одбранила од
бугарско-латинског и угарско-латинског савеза. После постигнутог споразума, Сава је предложио цару
Теодору, да за првог српског архиепископа  буде посвећен један од његових ученика које је са собом довео у
Никеју. Цар је то одбио, јер му је била позната жеља Савиног брата, Стефана, да за првог самосталног
архиепископа буде посвећен Сава. После дужег колебања, Сава је на то пристао. Тако је заповешћу царевом,
а руком патријарха Манојла I Харитопула Сарантена, архимандрит Сава изабран 1219. Године за првог
самосталног српског архиепископа „све српске и поморске земље“. Добијањем самосталности Српска црква
стекла је право сазивања архијерејског сабора који је самостално бирао и посвећивао српску вишу јерархију
и архиепископа.
Архиепископ Сава вратио се са својим ученицима из Никеје у Свету Гору. Одавде је узео многе преписане
свештене и богослужбене књиге, па је са изабраним ученицима кренуо у Србију преко Солуна. У Солуну се
задржао извесно време у манастиру Филокалу где су под његовим надзором преведене многе књиге о
исповедању вере и о суђењу. Од тих књига, од нарочитог је значаја Номоканон или Крмчија.
За седиште српске архиепископије изабран је новоизграђени манастир Жича.  Новоснована архиепископија
имала је дванаест епархија.
Одмах после увођења у живот нове српске архиепископије Сава је припремио и обавио крунисање свога
брата Стефана за српског краља по православном обреду. Крунисање је обављено у манастиру Жичи на
државном сабору, на Спасовдан 1221. године. У септембру 1227. године, Стефан Првовенчани је сишао са
престола и Сава га је замонашио. На престо је дошао Стефанов син, Краљ Радослав (1227-1234). У марту
1229. године знаменити средњовековни владар Фридрих II Хохенштауфен освојио Јерусалим који је био
под управом египатског султана Камила. После тих догађаја, Сава је почео да се спрема за ходочашће светих
места Палестине. Обишао је многа света места: Голгота, Витлејем, Назарет, Таворска гора... Том приликом
откупио је и подигао неколико манастира у којима је населио српске монахе. Са првог путовања, Сава се
вратио у Србију 1230. године преко Свете Горе и Солуна у коме се састао са Епирским царем Теодором 
Анђелом, тастом српског краља Радослава. Исте године долази до великих промена на Балкану. Бугарски
цар Јован Асен II поразио је код Клокотнице Теодора

Српска Православна Богословија Светог Саве - Београд, © 2013 - Сва права су задржана | Веб дизајн
МиркоМ