(1911-1990)

Епископ Симеон поријеклом из Бијеле, рођен на празник Благовијести 7.априла 1911. године од оца Душана и мајке Анете, крштен именом Љубомир.

Послије завршене основне школе у Бијелој, завршава гимназију у Херцег-Новом. Богословију је завршио 16. јуна 1934. године на Цетињу а на Богословском факултету је дипломирао 30. јуна 1938. године. Други свјетски рат затекао га је у Берлину на пост -дипломским студијима. Тада се враћа у Србију гдје се замонашио у манастиру Раковици гдје добија монашко име Симеон. Потом је 24. априла 1940. године постављен за катихету Реалне гимназије у Јагодини, гдје је остао до краја школске године. Школске 1940/41. године почиње да ради као катихета у Трећој мушкој гимназији у Београду. Свој вјероучитељски посао, обављао је у београдским школама све док то државне власти нису забраниле. 1949. године Српска православна црква повјерава му веома тешку и одговорну дужност, организирање рада Богословије Св. Саве у манастиру Раковици. У међувремену био је духовник цркве Ружице на Калемегдану. На дужности Ректора Богословије Св. Саве остао је до 1951. године  када га је Свети Архијерејски Сабор изабрао за Епископа Епархије горњокарловачке на чијем трону остаје све до своје смрти 28. новембра 1990. године у Карловцу.

На редовном засиједању Св.Архијерејског сабора СПЦ 12. јуна 1951. године кад је горњокарловачки Епископ Никарион изабран за Епископа сремске епархије, на мјесто Епископа горњкарловачког изабран је епископ Симеон, дотадашњи ректор богословије Светог Саве у манастиру Раковици.

Хиротонија епископа Симеона била је 16/26 јула 1951. коју је служио патријарх Викентије с неколико епископа. Епископ Симеон устоличен је у Карловцу 12. августа 1951. године у цркви Св. Оца Николаја у Карловцу. Патријархов изасланик је био Еп.Никанор.

Епископ Симеон долази на трон Епархије горњокарловачке након рата, који је иза себе оставио трагове на животу Цркве као ни један до сада од њеног оснутка. Дошао је у Епархију, некада најсређенију, тада разорену. Дошао је у Епархију без Двора,  дошао је у стан без намјештаја. У Епархији је затекао 14 свештеника. Затекао је двадесетак богослужбено способих храмова од предратних 205. Од предратних пола милиона вјерника у 146 парохија, затекао је преполовљен број. Затекао је згаришта, мучилишта, рушевине, затекао је своје мало али уплашено стадо. Епископ Симеон сусреће се и са новонасталом ситуацијом у односу црква-држава са новим комунистичким режимом, нимало толерантним према вјерским осјећањима било којег народа. Рушење цркава наставило се и послије рата све до средине педесетих година. Вјековни храмови су рушени и од њиховог Светог камена зидани задружни домови и домови културе. Поред рушевина храмова државна власт одузела је цркви и оно што јој је остало од њених материјалних добара .

Дошавши у Епархију затиче свега неколико свештеника,који су се вратили из избјеглиштва док су остали мученички страдали са народом ове епархије. Млади Епископ пун љубави и разумијевања у новонасталој ситуацији започиње свој Архипастирски рад на оживљавању Епархије горњокарловачке. Посебно мјесто у раду епископа Симеона заузимају обиласци парохија, храмова и свештеника чији се број поготово младих свештеника постепено повећавао и Архијерејске посјете народу. Користо је сваку прилику да људе поучи, да их утврди у вјери, да им улије љубав, да их охрабри. Писати о раду Епископа Симеона који је оставио свој неизбрисиви рад у Епархији горњокарловачкој захтјевао би посебну студију тако ћемо у овом малом присјећању на Њега издвојити пар исјечака из бесједа које чине Његово проповједничко дјеловање.

Епископ Симеон је био веома плодан црквени писац. Писао је многе чланке и расправе. Написао је многе бесједе. Доста њих је објављено но исто тако доста их је остало и необјављених. Тако да га је Богословски факултет Српске православне цркве, прогласио за свог почасног доктора. Универзитет из Аризоне(САД), додијелио му је докторат из Филозофије. Приликом освећења обновљене цркве у Садиловцу, под чијим подом леже 463 жртве спаљне у тој цркви, Архијерејски Сабор одликовао је блаженопочившег Епископа Симеона орденом Св.Саве I реда.

Епископ СИмеон упокојио се 28. новембра 1990. године у Карловцу. Његово Преосвештенсто Блаженопочивши Епископ Симеон сахрањен је 30. новембра 1990. године у гробницу Епископа Лукијана (Мушицког) на Православном гробљу Дубовац у Карловцу. Током свог живота Епископ Симеон је у својој опоруци написао следеће Уколико нас Бог позове пре него ли саградимо гробницу, нека будемо сахрањени у гробници Епископа Лукијана Мушицког у Карловцу. Задужујемо Епархију да нас касније пренесе у порту манастира Гомирија, које је Божје дело али и наш животни крст...

У новембру 2010. године жеља Епископа СИмеона је испуњена, Светом Архијерејском Литургијом у храму Рођења Светога Јована Крститеља у манастиру Гомирје началствовао је Преосвећени Епископ далматински Г. Фотије уз саслужење Преосвећеног Епископа горњокарловачког Г. Герасима, свештенства и свештеномонаштва из Далматинске, Шумадијске и Горњокарловачке епархије. На Светој Литургији је молитвено помињан Епископ горњокарловачки Симеон, чијe се тело, после претходне  ексхумације, налазило на средини храма. Наиме, по жељи Епископа Симеона, његови земни остаци су пренети из епархијског седишта - града Карловца у манастир Гомирје.