(1826 – 1898)

Миттрополит Михаило рођен је у Соко-Бањи, 19. јуна 1826. године. После завршене Богословије у Београду, Митрополит Петар га је послао у Кијев на Духовну Академију. Завршио је Кијевску духовну академију са звањем магистра, а ту је примио и монашки чин – јерођакона и јеромонаха. У групи која је упућена у Кијев поред Михаила Јовановића били су и Јован Ристић и Пантелија Панта Срећковић.

По повратку у Србију, постављен је за професора Богословије, али је већ 14. октобра 1853. године, у београдској Саборној цркви посвећен за епископа шабачког. У том звању је био до 25. јула 1859. године, када га је, у Крагујевцу, Сабор Архијереја, архимандрита и протојереја изабрао за Митрополита, потшо је Митрополит Петар дао оставку и примио се Епископије горњокарловачке.

Уживао је велику љубав кнеза Милоша, који се из прогонства вратио у Србију. Био је велики јерарх, родољуб и национални радник.

По повратку из Русије био је изабран за епископа Шабачког, а потом и за митрополита Српског 1859. године. На тој функцији ће остати до 1881. године, када ће због сукоба са Обреновићима и напредњачком владом морати да напусти дужност митрополита и оде у изгнанство. После повременог боравка у разним местима, он одлази у Русију.

Узевши учешћа у прослави јубилеја Кијевског универзитета, митрополит Михаило се настанио у Кијеву, а потом је живео у Петрограду и Српском Подворју у Москви. Све време свога изгнанства, до 1889. године, имао је значајну улогу у решавању политичке ситуације српског народа и све до своје смрти је изражавао љубав према Русији, коју је видео као свесловенског ујединитеља. Митрополит Михаило је велику пажњу придавао школовању српске духовне и политичке елите у Русији

За време његове управе, Српска Црква је добила потпуну независност, на Цвети 1878. године, када је по свим црквама у Кнежевини Србији овај догађај свечано прослављен.

Као велики русофил, дочекао је тешке дане, морао је да сиђе са престола 1881. године, због сукоба са државом око закона о таксама. Због истог закона сишла је са управе цела јерархија Митрополита Михаила. Године 1883. отишао је из Србије и вратио се поново 1889. године, када је сишла са црквене управе јерархија Митрополита Теодосија Мраовића, а ову заменио Митрополит Михаило са владиком Јеронимом. Од тада па све до смрти, Митрополит Михаило је управљао Српском црквом.

За своје дуге управе донео је закон о црквеним властима и обновио укинуте епархије, шабачку и неготинску. Иако је своју управу саображаво према новом закону, имао је тешких дана због развијених парохијских страсти, али је његова истрајност у трпљењу побеђивала. Сахрањен је у београдској Саборној цркви уз велике војне почасти. Погребу је присуствовао и краљ Милан. Свештенство му је подигло споменик у знак захвалности. Био је одличан беседник, испосник и необично питом, светитељске нарави.

Био је први председник нашег Црвеног крста, снабдевајући наше рањенике и ратну сирочад.