(1856 – 1914)

Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Преци Стевана Стојановића воде порекло из околине Прилепа у Македонији, одатле су досељени у село Мокрање по кojем је добио надимак Мокрањац. Завршивши гимназију у Београду, уписао се на Природно-математички одсек Велике школе. Преовладала је, међутим, склоност према музици. Још као гимназијалац постао је члан Београдског певачког друштва. Ово друштво му је, видећи у њему потенцијалног наследника Корнелија Станковића, омогућило да 1879. оде на музичке студије у Минхен, код Ј. Рајнбергера. Године 1883. је због једног инцидента изгубио државну стипендију, па је морао да прекине студије, али их је наставио 1884/85. у Риму, код А. Паризотија, a 1885-87. на Конзерваторијуму  у Лајпцигу, код С. Јадасона и К. Рајнекеа.

Од тада започиње Мокрањчева дугогодишња и многострана делатност у Београду. Већ 1884. је афирмисан као хоровођа певачког друштва „Корнелије Станковић“, а од 1887. до краја живота је диригент Београдског певачког друштва, које под његовим вођством достиже висок уметнички ниво. Са тим друштвом је остварио многобројне концертне наступе и турнеје по Србији, другим јужнословенским земљама и страним државама, нашавши се у улози својеврсног културног амбасадора Србије (1893 – Дубровник, Цетиње; 1894 – Солун, Скопље, Будимпешта; 1895 – Цариград, Софија, Пловдив; 1896 – Петроград, Москва, Кијев; 1899 – Берлин, Дрезден, Лајпциг, 1910 – Сарајево, Сплит, Цетиње; 1911 – Трст, Ријека, Загреб). Повремено је водио и друге хорове - Типографско певачко друштво „Јакшић“, Српско-јеврејско певачко друштво.

Мокрањчева је активност вишестрана. Година 1887-1900. радио је као наставник музике у Првој београдсkој гимназији, а од 1901. у Богословији Светог Саве. Под окриљем Београдског певачког друштва основао је 1899, заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем, Српску музичку школу у Београду (данашњу школу „Мокрањац“), прву сталну музичку школу у тадашњој Србији, чији је директор и професор био до краја живота. Са Ф. Мелхером, Ст. Шрамом и Ј. Свободом утемељио је први гудачки квартет у Србији, који је својим деловањем 1889/93. одиграо пионирску улогу у неговању камерног музицирања у нашој средини. Приликом оснивања Удружења српских музичара (1907) изабран је за председника. Посебно признање му је одато избором за дописног члана Српске краљевске академије (данас САНУ) 1906. године. Због болести је од 1912. постепено напуштао дужност хоровође Београдског певачког друштва и професуру у Београдској Богословији. Београд је напустио 1914. године и преселио се у Скопље где  28. септембра исте године умире од компликација јетре, након 3 године боловања. Посмртни остаци Стевана Стојановића Мокрањца су пренети из Скопља у Београд 1923. године. Његов гроб се налази на Новом гробљу у Београду.

Мокрањац је посветио велики део свог стваралаштва православној духовној музици, највећим делом заснованој на традиционалним напевима српског црквеног појања. Ту се, пре свега, истиче монументална Литургија  (Божанствена служба св. Јована Златоустог), затим Опело, Акатист, Две песме на Велики петак, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније св. Сави и друга дела, која по својим квалитетима стоје равноправно са његовим најбољим композицијама из области световне музике.

Са Мокрањчевим композиторским стваралаштвом у тесној је вези и његов мелографски рад: записи народних мелодија са Косова (посмртно објављен само мањи део), збирка Народне песме и игре са мелодијша из Левча, као и две значајне збирке записа црквених напева: Осмогласник и Страно пјеније. Предговори за Народне песме… из Левча и Осмогласник прве су етно-музиколошке студије у Србији.