Хорска секција

Од самог оснивања Богословије нарочита пажња усмеравана је на учење и вежбање црквеног појања. Иако се изучавало од самог почетка, црквено појање са правилом је као редован предмет уврштено 1840. године. Милан Ђ. Милићевић, наш познати књижевник и сам ученик Богословије у Београду, у својим Успоменама говори о свом професору црквеног појања Јевтимију Симоновићу и каже како је ”појање знао изврсно и својски настојавао да га ученици тачно науче. Он би некада по читава два сата подучавао сто двадесет ђака, упућујући их како да певају само ове три речи: и велију милост, и није се знао уморити докле год ученици не би увежбали да песма буде хармонична, лепа и правилна”.

Врло рано, жељом и трудом самих ученика, у Богословији је било заступљено и певање по нотама. Тако, 1871. године омладина богословска саставила је из своје средине једну малу дружину, којој је задатак био, да у цркви буде заступљено и нотно певање. Њихово извођење херувимских песама руских композитора на богослужењима у Саборном храму наишло је на опште задовољство свих верника. Хоровођа овог првог хора ученика Богословије био је богослов четвртог разреда Димитрије Нешић. Од овог периода се у Богословији почиње посебно предавати Црквено појање са правилом, а посебно нотно појање. Тако, почињу се ређати и позната имена међу професорима појања и диригентима хора ученика: Стеван Шрам, Теодор Тоша Андрејевић – Аустралијанац, оснивач прве приватне музичке школе у Београду, велики пријатељ и школски друг са Ст. Ст. Мокрањцем који ће од 1894. године постати професор Београдске богословије. Долазак најзначајније личности у историји музике код Срба за професора Богословије говори нам колику важност је Црква придавала изучавању појања у својим просветним институцијама. Мокрањац је инсистирао да се поред појања ученици баве и свирањем, те је професорски савет одлучио да се 1903. године набави 20 виолина за потребе ученика. Свој чувени Осмогласник Мокрањац издаје 1908. године, како сам каже у предговору свога дела ”о трошку интерната Богословије Светог Саве, по предлогу професорског савета”. Још од овог периода, многи ученици, побуђивани делом својих учитеља, поред Богословије у Београду завршавају упоредо и музичке школе и постају и велики делатници на пољу музичке уметности. Међу њима треба споменути Стевана Христића, Косту Манојловића, Јована Зорка, митрополита загребачког Дамаскина Грданичког. Многи од њих наставили су рад свога учитеља у Богословији Светог Саве.

Biblioteka

Прота Бошко Босанац у својим успоменама на дане у Богословији Светог Саве, привремено измештеној у Карловцима, сећа се Љубисава Војиновића, потоњег епископа Хризостома, па говори између осталог о квалитету хора богослова: „Причало се да је хор богослова Светог Саве из Сремских Карловаца био у то време (1927-1933) најбољи мушки хор на Балкану! У пуном саставу бројао је 90 младих певача! Наступали смо у многим селима и градовима и сви заједно и у мањим саставима, као октет или квартет. Певали смо дивне руске композиције Бортњанског, Ломакина, Аљабијева, Кабанова, Туренкова, Дудника, а од наших Мокрањца, Боберића, Биничког, Котура, Станковића, Топаловића...” У овој генерацији био је и чувени композитор и диригент Војислав Илић, који је још као ученик богословије био диригент хора.

После рата и повратка у Београд професор црквеног појања и теорије музике у Богословији Светог Саве био је Бошко Кирћански који је поред Богословије завршио и Музичку школу ”Станковић”, а затим и Музичку академију. Он је говорио: ”Ко има дар говора, тај може и певати. Да ли ће то певање бити лепо за ухо, споредна је ствар.”

Диригент хора Богословије Светог Саве био је и наш чувени академик проф. др Димитрије Стефановић. Многи ученици Богословије, подстакнути харизмом личности професора Димитрија Стефановића, постајали су чланови хора Музиколошког института САНУ, док је љубав према Богословији Светога Саве и неговању појања у овој институцији професора Димитрија Стефановића до његових последњих тренутака доводила на заједничка богослужења са ученицима и професорима.

Хор ученика Богословије Светог Саве имао је част да са њим раде и наши чувени композитори и диригенти Александар Вујић и Георгије Максимовић, који су и као диригенти хора београдских свештеника направили спону између ова два мушка хора. Истовремено, професори црквеног појања у Богословији били су епископ шумадијски Сава (Вуковић), Павле Дожић, протођакон Живадин Ђорђевић, протођакон Владо Микић, протођакон Радомир Перчевић.

Хор ученика Богословије остварио је многе наступе у земљи и иностранству. Под руководством диригента Милана Милијановића, који је био професор школе двадесет година, хор је остварио запажене наступе на многим академијама и свечаностима. Ученици су били гости црквених општина у Бечу, Келну и Диселдорфу. Благодарећи ученицима Богословије кроз престоницу Србије на обновљеној Спасовданској литији орили су се тропари светим Божијим угодницима.

Тренутни диригент хора Богословије Светог Саве је проф. мр Бранко Тадић који је уједно и професор у МШ ”Мокрањац” на одсеку за етно певање. Захваљујући професору Тадићу направљена је спона између хора ученика Богословије и ученика Музичке школе која носи име великана српске музике, а који је целог свог живота био везан за Богословију Светог Саве. Издавачка установа ,,Чувари” објавила је звучни запис ,,Степенице – Псалми 18. катизме” у извођењу хора Богословије, а многи звучни записи су остварени и у продукцији Телевизије Храм. Хор ученика Богословије је редовни учесник богослужења и свечаности у Архиепископији београдско-карловачкој.