Ректор (1960-1977)

Рођен је 1. маја 1914. године у Великом Грђевцу код Бјеловара од оца Љубана, земљорадника, и мајке Евице, рођ. Покрајац. Основну школу је завршио у Великом Грђевцу и пет разреда гимназије у Бјеловару. После гимназије уписао се у шесторазредну богословију у Сарајеву, коју је завршио са одличним успехом 1936. године.

За време школовања у богословији приватно је завршио шести разред гимназије у Сарајеву. Пошто је одслужио војни рок, ступио је у брак са Даринком рођеном Ројчевић. У чин свештеника рукоположен је 1937. године. Службовао је на парохији у Горњим Средицама,архијерејско намесништво бјеловарско у Загребачкој епархији. Као свештеник наставио је богословско усавршавање на Богословском факултету Универзитета у Београду, на коме је дипломирао 13. марта 1941. године.

Ратни вихор Другог светског рата и ванредне прилике онемогућиле су га да продужи са радом на науци, јер је са преживелим свештеницима прогнан из НДХ у Србију. Рат је провео у Кораћици као помоћник тамошњег пароха. Иако у тешким условима током рата скупљао је локална народна предања и родословља на основу којих је, као и на основу и доступне литературе, израдио летопис у којем је изнео историјат Кораћице и родословља свих старијих породица те парохије.

После рата Душан Кашић се вратио у Славонију. Постављен је за бјеловарског пароха, а неколико година касније и за вршиоца дужности архијерејског намесника. Овде је наставио да се бави историјом Срба у Хрватској, што је започео још пре рата. Као плод тог његовог научноистраживачког рада настало је више књига из историје Срба у Хрватској, које ниједан истраживач ове теме не може да заобиђе. У жељи да се боље припреми за бављење научноистраживачким радом уписује се на Филозофски факултет у Загребу (група за историју), где је положио испите из помоћних историјских наука (методологије, дипломатике, палеографије, хронологије, историографије, нумизматике, сфрагистике, хералдике) као и из латинског и руског језика. Научни рад проте Кашића запазио је проф. Др Радослав Грујић, под чијим ће менторством прота Кашић израдити докторску дисертацију под насловом "Лепавинско-северинска епархија", која је оцењена високом оценом. Тезу је одбранио 15. новембра 1954. године на Богословском факултету у Београду.

На парохији је остао до 1959. године. За пожртвован рад на њиви Господњој произведен је у чин протојереја већ 1952. године. Његов рад није остао непознат Светом архијерејском синоду. Упознат са његовим свештеничким квалитетима и интересом за науку Свети архијерејски синод поставља га 28. Септембра 1959. године за професора Богословије Светог Саве у Београду. Исте године Професорски савет Богословског факултета СПЦ изабрао га је за хонорарног професора за предмет Историје српске цркве.

Следеће, 1960. године Свети архијерејски сабор га је поставио за ректора београдске богословије. На овој дужности је остао до 1. новембра 1977. године, када је пензионисан.

Поред Историје српске цркве др Душан Кашић је на Богословском факултету 13 година предавао Општу историју цркве са патрологијом.  Услед недостатка сталног наставничког кадра неке предмете су предавали дуже време хонорарни професори. Такав случај је био са Историјом српске цркве, Општом историјом цркве и Патрологијом. То је био разлог што је професорски Савет на седници 29. децембра 1964. године донео одлуку да се затражи сагласност од Светог архијерејског синода да се за ове предмете распише конкурс за избор сталних наставника. На расписани конкур за Историју српске цркве јавио се др Душан Кашић. На седници 26. јуна 1965. године на основу позитивног реферата који је поднела комисија одређена од Професорског савета др Душан Кашић је изабран за сталног наставника у звању ванредног професора.

Међутим, Свети архијерејски синод дао је сагласност на избор др Душана Кашића у звање ванредног професора, али није потврдио његов избор за сталног професора. Разлог што је на Богословском факултету и даље остао у хонорарном статусу је његова ангажованост у Богословији Св. Саве.

Поред наставних обавеза на факултету проти др Душану Кашићу су највише црквене власти поверавале бројне одговорне дужности. Као делегат Српске православне цркве учествовао је на више конференција. Као посматрач са др Лазаром Милином присуствовао је IV заседању II ватиканског концила у Риму 1965. године; затим 1966. учествује на Свеправославној конференцији у Београду; као делегат Српске цркве учествује од 4. до 20. јула 1968. у раду IV скупштине Светског савета цркава у Упсали (Шведска); исте године од 17. новембра до 15. децембра учествује на V скупштини у Најробију (Кенија). Више пута био је у пратњи Патријарха српског Г. Германа приликом посете сестринским православним црквама.

За заслуге на научном пољу и за узоран свештенички живот Свети архијерејски синод одликује га 1968. правом ношења напрсног крста, а 10. маја 1988. године Орденом Светог Саве првог степена.

Прота Душан Кашић је био старешина и духовник цркве Ружице на Калемегдану. Дужност старешине вршио је од 1979. до 1982. године. Као духовник цркве Ружице остао је до 1989. године када је због нарушеног здравља на своју молбу разрешен. Прота Душан Кашић је умро 27. априла 1990. године.