Генерација 1953 - 1958

Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) рођен је на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Световно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године.

Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала верна Православљу и заветима предака у тешким послератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду.

Велики утицај на духовно узрастање Митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије.

После завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, где је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, где борави седам година и где прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. После годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године.

Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман.

Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са седиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру.

После дугогодишњег противљења комунистичке власти, Митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко време по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. После примања Светог трона Цетињске митрополије од часног старца Митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вредностима.

На предлог Митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за време књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а после Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска, под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са Епископом Јоаникијем Мићовићем.

Од великог је значаја била обнова, после више од 150 година, запустелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог седишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживели су дуго времена запустели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др.

Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске две деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, који је крштен и миропомазан светом руком Патријарха јерусалимског Теофила III, нашег српског Патријарха Иринеја и других епископа Цркве Божје.

У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе Митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања.

Убрзо по доласку у Црну Гору, Митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г.  је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес – информативни портал МЦП, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште.

У служби духовно-просветне мисије, Митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије.

Митрополит Амфилохије био је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Такође је, попут својих претходника, Митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља.

Митрополит Амфилохије упокојио се 30. октобра 2020. године.

Епископ др Атанасије (Јевтић) рођен је од православних родитеља, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958.  По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар).

За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин.

Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве.

За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.

Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).

Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола.

Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996).

 

Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2002.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом.

Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.

Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије, упокојио се у Господу 4. марта 2021. године.

Епископ Лаврентије (Трифуновић) рођен је на Светог Саву 1935. године у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава основну школу, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет, одслужио је војни рок у Скопљу.

Епископ Лаврентије замонашио се 12. августа 1958. у манастиру Крушедол а на Преoбражење, 19. августа исте године од стране блаженопочившег Епископа сремског Макарија у Саборној Цркви у Сремским Карловцима рукоположен је у чин јерођакона. У чин јеромонаха Епископ Лаврентије бива рукоположен у Цркви Ружици на Калемегдану, на Малу Госпојину 1961. године. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду и за духовника Цркве Ружице.

На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску.

Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крка, те истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Св. Јована Крститеља. На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за викарног Епископа, а 16. јуна хиротонисан у Саборној Цркви у Београду, са титулом „Епископ моравички“.

С благословом блаженопочившег Патријарха Германа 1967. године покреће лист „Православље“, новине СПЦ и бива његов први уредник. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању  хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, учење страних језика. Седмично се одржавају предавања из религиозног моралног живота и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу приватни часови веронауке.

У јулу 1968. предводи српску делегацију на Четвртој скупштини Светског Савета цркава у Упсали, у Краљевини Шведској. На овој скупштини изабран је за члана Централног комитета ове организације, коју је обављао седам година.

На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује, без средстава црквених објеката, а верници: емиграција подељена на четнике, љотићевце и недићевце с једне стране, и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране, све је то требало окупити под један кров.

Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Штокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда.

У оскудици наших храмова (јер су постојали само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу), служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења.

По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде наши верници купују или граде цркве у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Дизелдорфу, где 1971. набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе, штампају и Сабрана дела Светог Владике Николаја Велимировића.

Почетком 1970. године блаженопочивши Епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији - другом делу своје Eпархије. Тамо је обишао и упознао овај најудаљенији континент. Он је био први српски Архијереј чија је нога крочила на тло Аустралије. У току своје мисије за три године, створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије.

Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси  штампарију из Дизелдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама, те увелико умножава  издавачку делатност Епархије.

У овом Центру окупља се српска омладина; лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке, овде је одржан вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“.

Химелстир је постао место ходочашћа за наше вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори.

Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене Епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине: хорове, предаваче, познате духовнике, фолклорне групе, монахе и монахиње.

Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих.

Европски комитет Цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи, 1973. изабрао је Епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, такође и дугогодишњи Председник српско-немачког друштва за сарадњу.

На молбу Светог Архијерејског Синода, 1984. године Епископ Лавреније одлази у Америку, ради преговора са блаженопочившим Митрополитом Иринејем, представником наше „одељене браће“, да по први пут разговара о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, што је велики допринос коначном измирењу.

После двадесет две године проведене у Западној Европи, Епископ Лаврентије  оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним  објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру. Међутим, пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели наше лепо православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао.

У Гифхорну, код Хановера, господин Хорст Вробел је, уз савете и благослов Епископа Лаврентија, подигао на територији свога Интернационалног музеја прелепу цркву, коју је посетио и сам руски блаженопочивши Патријарх Алексеј, а осветио Патријарх Кирил, са осам православних епископа 1995. године . Од тада у њој, православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије.

Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. изабран за епископа шабачко-ваљевског, с тим да још администрира Западном Европом.

Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира: три у садашњој ваљевској епархији (Лелић, Докмир и Јовање), шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим овим новим светињама гори кандило и поје се света литургија.

У Соколу, код Љубовије 13. октобра 1990. године је купио 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом Владици Николају, познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ Владике Николаја, одштампаних у епархијској штампарији у Химелстиру.

Потом 1992. у још врло смутним временима, врло мудро, организује пренос моштију Светог Владике Николаја из Америке у родни Лелић.

Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а Епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, блаженопочивши Епископ  са свештенством организује храну за гладне.

На дан своје Крсне славе - Светог Јована Крститеља, 1993. отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст.

Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду.

Манастир Соко Епископ Лаврентије је одвојио од осталих манастира, јер има специфичну мисију; прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. Овде се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара.

Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре, под именом „Моба“ у манастиру под Соколом. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака.

Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине, сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама ходочасника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Овај крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор је Хорст Вробел из Немачке. Свесно је то учинио, у знак жаљења што после 50 година поново падају бомбе по невином српском народу.

Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве: Светог Владике Николаја Српског, Светог Јована Крститеља и Сабор Срба Светитеља.

У пролеће 2000. почиње градњу метоха манастира Соко у Богоштици. Данас је тамо лепа црква, копија Његошеве капеле са Ловћена, посвећена Богородици Тројеручици. Поред ње је зграда „Дом Десанке Максимовић“, са жељом да то буде оаза младих песника и уметника.

Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, Епископ Лаврентије је 2006. године предложио Светом Архијерејском Сабору да се шабачко-ваљевска Епархија подели на шабачку и ваљевску, што је и учињено.

У Епархији постоји информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа се духовна литература и одржавају се разна предавања. По годинама епископске службе, Епископ Лаврентије је био најстарији у Српској Православној Цркви.

Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је Епископу Лаврентију Орден Светог Саве првог степена. Република Српска одликовала га је орденом „Његоша“. Добио је 1995. године „Велики златни почасни крст“, орден Председника Републике Аустрије за ширење хришћанских и међуљудских односа између наша два народа, као и за исказану бригу за наше вернике у тој земљи. Од 1984. године Почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма.

Епископ Лаврентије упокојио се у Господу, у 87. години живота, у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године.

Srpska Pravoslavna Crkva
Hram Svetog Save
Pravoslavlje - Novine Srpske Patrijaršije
Televizija Hram
Versko Dobrotvorno Starateljstvo
Pravoslavni Bogoslovski fakultet