Нова школска година у Богословији Светог Саве у Београду почела је свечано и молитвено светом архијерејском Литургијом у обновљеној капели Светог Саве којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије.

Његова Светост посебну пажњу посвећује овој најстаријој образовној установи у српској престоници. Поред редовних посета и очинских разговора са њеним ректором протођаконом Радомиром Врућинићем, професорима и ученицима, патријарх Порфирије је подржао и обимне радове на реконструкцији самог објекта тако да богословци и наставно особље сваким даном стичу све боље услове за наставу и свакодневни живот и рад у Богословији.

После свете Литургије, на којој су Његовој Светости Патријарху саслуживали преосвећена господа епископи канадски Митрофан и марчански Сава; главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије; протојереј-ставрофор Милош Тришић; јереј Бранислав Кличковић, синђел Сергије, као и протођакони Драган Радић и Радојица Жагран, патријарх Порфирије је служио чин Призива Светог Духа за почетак школске године, а затим и посетио реновиране просторије школске библиотеке.

Патријарх је том приликом беседио:

-Ваша преосвештенства, часни оци, драги професори, драги гости и, изнад свега, драга и благословена децо Светог Саве, ђаци Богословије Светог Саве у Београду.

Ево нас, слава Богу, опет на почетку школске године овде у Богословији. Служили смо свету Литургију без које нема Цркве. Заправо, Црква је присутна у овоме свету, пројављује се, потврђује и постоји управо кроз свету Литургију. Света Литургија се назива Молитвом Цркве. У светој Литургији и небо и земља су спојени у једно. У њој су окупљени око Господа нашег Исуса Христа и анђели, и људи, и они који су од Адама до наших дана препознати као сведоци љубави Божје, и ми који смо на земљи, али и они који ће доћи после нас, јер тамо где је Христос ту је и Црква, а Христос је у светој Литургији и ми постајемо Црква. Постајемо Црква када смо једно са Њим, а једно са Њим смо онда када се причешћујемо Његовим Телом и Његовом Крвљу. Зато и ову школску годину почињемо светом Литургијом, Молитвом Цркве, али и посебном молитвом коју читамо као благослов за почетак нове школске године.

Важно је опет и опет да подсећамо себе шта је то богословље. Важно је да разумемо, како говори Свети Григорије Богослов, да је богословље наука над наукама. Постоје многе науке које подразумевају људске напоре и ти људски напори доносе, по промислу Божјем, одређене резултате. Међутим, постоји и наука која је изнад свих наука, која се не тиче ни само ума, ни само срца, нити било чега које је искључиво наше људско. Наравно, подразумева се у богословској науци и напор, али алфа и омега, предуслов богословске науке јесте присуство благодати Божје, присуство самог Бога, а то није могуће опет без онога са чиме смо почели, а то је молитва.

Богослове је слово о Богу, реч о Богу. Ту ваља знати да је управо из тог разлога први богослов, богослов из кога извире свако остало богословље и на коме се темељи сваки будући и потоњи богослов, јесте сам Господ Исус Христос. Зашто? Зато што сва откровења Божја која су Њему претходила јесу увод и припрема за Откровење које Он нама доноси о Богу, за Откровење Божје. Наиме, Он сам, Господ Исус Христос, јесте Слово Божје, јесте Реч Божја, управо онако како Га описује Свети Јован Богослов. Господ долази међу нас и открива нам у пуноћи Бога. За разлику од сваке друге науке, открива нам и крајњи циљ, смисао и пуноћу човека, људске природе. Открива нам ко је то човек, какво је његово порекло, какав је његов циљ и његово назначење. Наиме, у Слову Божјем, у Господу нашем, у Исусу Христу Богочовеку, садржана је пуноћа божанске природе и људске природе. Отуда је Он par ekselans и једини аутентични прави богослов.

Подразумева се да постоје промисао Божји и наша жеља и амбиција да будемо богослови, али можемо бити богослови само онда када је наше богословље скопчано са Господом Исусом Христом. Шта то значи у пракси? То значи да школа у којој се учи богословље, наравно као и свака друга школа, даје знања конкретна, теоретска и практична знања, која се тичу наше вере и која нам обезбеђују и дарују све оно што је предање Цркве, што су Васељенски сабори, када је то било потребно, формулисали као нашу веру. Учимо и у овој школи оно што се може назвати, у ужем смислу те речи, наука, све информације, или боље рећи, све истине које су наша вера, како ми то верујемо у Свету Тројицу. Тако што Света Тројица јесте Један Бог, али три личности: Отац, Син и Дух Свети, при чему су те три личности равночасне, ниједна од те три личности није подређена било којој другој. Онда учимо о томе да се у личности Господа Исуса Христа као Сина Божјег, како већ рекосмо, сједињује нераскидиво људска и божанска природа; па учење о Светом Духу и многа друга учења кроз разне предмете. Баш због тога што богословље не може да се смести у концепт било које науке од овога света, ми знамо да почетак и крај сваког богословља није знање о Богу него познање Бога. Да бисмо могли да будемо истински и прави богослови ми морамо имати познанство са Богом, а не знање о Њему. Другим речима, морамо имати лични и непосредни однос са Њим, а то није могуће без онога чиме смо почели и чиме увек треба завршити – без молитве. Без поверења у предање Цркве, без поверења у љубав Божју, без поверења у структуру Цркве нема појединачног супербогослова који је изван заједнице Цркве. Нема богословља без чежње и стремљења ка светости. Дакле, наше богословље мора бити молитвено богословље баш онако какво је било и Светог Саве, и Светог владике Николаја, и Светог оца Јустина Поповића.

Зато данас овде сабрани на молитви почињемо школску годину најискренијим жељама да се и наставници и они који се уче овде у Богословији труде и потруде колико је до њих да буду истински и прави богослови, знајући да без труда нема плода, али и да сваки плод без молитве и без благодати Божје има ограничено своје постојање и пролази. Молимо се зато, драга децо, да се потрудите максимално, као и ви, професори, да дате све од себе да постигнете максималне резултате, али у исто време да молитвом започињете и завршавате дан, да вам сваки део дана буде прожет молитвом како би онда сваки ваш будући резултат уз благодат Божју и благодаћу Божјом могао да буде савршен.

Нека Бог да да Дух Свети буде овде са вама и да они који су у последњој години, када изађу и после тога наставе студије, а потом и они коју постану свештеници, знају да је Бог од њих хтео да имају најузвишеније звање и најузвишеније послање у народу Божјем, а то је да служе свету Литургију и да изграђују Тело Христово, тј. Цркву Његову. Има ли ишта веће од тога? У исто време то је највећа могућност да читавим својим бићем будемо смирени људи, а то значи они који дају све од себе и који су у исто време свесни да је Господ, као Бог и Љубав, Онај који је увек са нама, који нас никада не оставља, ни онда када нам иде све од руке и када можда заборавимо на Њега или онда када нам не иде све од руке па Га се сетимо. Он је увек ту. Важно је смирење, стрпљење и поверење у Цркву Његову и, наравно, у Господа, Њега Једнога, кога славимо као Оца и Сина и Светога Духа сад и увек и у векове векова, амин.

Након Литургијског сабрања, обраћајући се присутним гостима, ректор Богословије Светог Саве протођакон Радимир Врућинић је истакао:

– Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, даме и господо, драгe колеге професори, драги ученици, евхаристијским благодарењем, призивом Светог Духа и благословом Његове Светости Патријарха српског започели смо нову школску годину. У прозби коју смо чули на Литургији, молимо се да Господ милостиво погледа на ученике и да им пошаље у ум и срце духа мудрости разума, страха и побожности и да их просвети светлошћу благоразумности своје. Нека ове речи буду полазна тачка у раду нашим професорима и ученицима. Свим ученицима и професорима желим срећан почетак нове школске године.

Благодарим Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију који сведочи љубав и пажњу према Богословији Светог Саве. Могу лично да посведочим, да захваљујући Патријарху српском имамо стабилну и јаку црквену просвету која представља један од стубова наше Цркве. У то име ми је указана велика част да му у име колектива, радног особља и ученика наше школе уручим икону Пресвете Богородице.

У току прошле школске године обратили смо пажњу на духовни и физички развој институције у којој се налазимо. На духовном развоју благодаримо благослову Његове Светости, јер је од првог септембра текуће школске године у нашој школи служити духовници наших ученика: протојереји-ставрофори Радивоје Панић и Илија Шмигић; протонамесник Бранислав Борота и јереји Стеван Вукић и Милош Марковић. Захваљујем се поменутим оцима што су поред својих обавеза прихватили наш позив да учествују у духовном изграђивању наших ученика.

Када говоримо о физичкој обнови школе, желели смо да покажемо скромни пример како би требао да изгледа литургијски простор и простор за стицање нових знања и вештина. Верујемо да ће наши ученици следити поменути пример у својим околностима и стварати још бољи духовни амбијент за потребе будућег нараштаја. Физичке обнове не би било да нисмо имали свесрдну подршку добротвора.

На крају желим да поменем и истакнем рад економа наше школе г. Зорана Васића који је у овој школи провео четрдесет и четири године и тиме стекао заслужену пензију. Пре дванаест година када сам од Цркве добио послушање професора у Богословији, током једног од првих сусрета са г. Зораном добио сам следећи савет: Изграђуј ову институцију као што би и изграђивао свој дом, јер наша деца то заслужују. Верујем да су ове реченице г. Зорану биле покретачка снага током читавог његовог радног века.

***

Овом свечаном приликом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је, на предлог ректора Богословије Светог Саве протођакона Радомира Врућинића, високо признање тог знаменитог црквено-просветног завода Повељу великог добротвора благочестивој хришћанки госпођи Наташи Родић, христољубивој господи Жељку Ћејићу, Зорану Лемићу, Младену Милановићу и Александру Родићу, као и управи Спoмен храма Светог Саве на Врачару.

Фонд библиотеке Богословије Светог Саве обухвата више десетина хиљада књига, од којих неке датирају са краја 18. и почетка 19. века. Посебно богатство ове ризнице мудрости јесу легати истакнутог црквеног правника и омилитичара професора Бранка Цисаржа, знаменитог правника Душана Ђ. Ивковића и збирке које су Богословији даривали епископ Јован Велимировић, протојереји-ставрофори Душан Кашић и Душан Дачић, протођакон Властимир Х. Ђорић и многобројни посленици науке и уметности из читавог света.